Shodo datumu...

Kao što sam na samom početku najavio, red je i da krenem sa nečim konkretnim...
Danas je 10.decembar, datum kojeg su mnogi smatrali za dan kada će se razrešiti pitanje Kosova i Metohije.
Ukoliko se desi da do nekog rešenja i dođe u narednim danima, mislim da je današnji datum pravo vreme za moj komentar...
Još od kraja NATO bombardovanja naše zemlje i prelaska KiM u ruke međunarodne zajednice, izneo sam mišljenje (dakle pre 8 godina) da je jedino pravo i održivo rešenje za problem KiM - podela te južne srpske pokrajine.
Tada sam (pošto u to doba takvu tezu nije zastupao ama baš niko - a da ja znam za to) dočekan "na nož".
Jedni su tvrdili kako je KiM već izgubljeno i da je pitanje dana kada će pripasti Albancima. Drugi su tvrdili kako predstoje pregovori sa MZ i kako "nove demokratske vlasti" na čeli za Koštunicom i Đinđićem imaju takav rejting i potencijal u svetu da će rešiti pitanje KiM u toku nekoliko narednih meseci, možda godinu-dve...
Ja sam tada i sada ostao uporan u stavu da će pregovori biti dugi i iscrpljujući i da na kraju jedino rešenje koje bi zadovoljilo obe strane (čitaj: koje ne bi zadovoljilo nijednu stranu u potpunosti) jeste upravo podela KiM na srpski i albanski deo.
Narednih godina je tu tezu ponovilo nekoliko važnijih i poznatijih ličnosti (npr. Dobrica Ćosić) u zemlji i svetu, ali je uvek bila odbacivana pre nego što je i uzeta u ozbiljno razmatranje. Mnogi su iz ovih ili onih razloga objašnjavali kako to nije dobra ideja, a najsmešniji su mi bili argumenti nekih stranih političara koji se otvoreno zalažu za priznavanje nezavisnosti KiM. Smešni su u isto vreme bili i predstavnici vladajućih stranaka u zemlji koji se naravno zalažu za povratak KiM pod suverenitet Republike Srbije.

Nego, da krenem ja na konkretan predlog, koji do sada nisam nigde ni pročitao niti čuo za njega pa smatram da je moj originalan :)
Ukoliko neko ima bilo kakve činjenice koje bi ovo opovrgle, molim ga da mi ukaže na njih.

Dakle, predlog je da se KiM podeli kao BiH u Dejtonu 1995. godine, na srpski (49%) i albanski (51%) deo. Time bi Albanci kao većinsko stanovništvo (isto kao u BiH) dobili veći deo teritorije, a Srbi kao vlasnici većeg dela zemlje, nekretnina, poljoprivrednih dobara, crkvene i manastirske zemlje, kulturnog blaga i prirodnih resursa - manji deo.
Ovim predlogom, naravno, na početku niko ne bi bio zadovoljan, ali bi podjednakim pritiskom na obe strane (uostalom MZ se već ispraksirala pritiskom na srpsku stranu) pristali na to kao jedino relevantno rešenje.
Albanska strana bi bila u obavezi da prizna srpsku i obratno. Albancima bi bilo dozvoljeno da se pripoje Albaniji ukoliko to žele, a Srbi bi svoj deo KiM vratili pod okrilje matice Srbije.
Raznim drugim ugovorima bi obe strane bile prisiljene da čuvaju kulturne i histrijske spomenike koji ostanu na "njihovom delu", a bili bi tkđ. obavezani da razreše sve slučajeve koji su povezani sa zločinima u prethodnom periodu...
Na kraju, ljudi bi preko agencija za razmenu nekretnina razmenili stanove i kuće (isto kao u BiH) tako da bi većina Albanaca prešla na albansku, a većina Srba bi prešla (ili se vratila iz izbeglištva) na srpsku stranu KiM.
U nekom narednom periodu (recimo 3 godine) na celokupnom prostoru KiM bi ostali predstavnici MZ koji bi nadgledali sprovođenje tih odluka. Ona zemlja koja ne bi ispoštovala svoje obaveze ne bi mogla da uđe u EU niti da pristupi drugim međunarodnim organizacijama. Za sprovođenje obaveza "svog dela" KiM bile bi zadužene države Srbija i Albanija (ukoliko bi odluka albanskog dela KiM bila da se pripoje Albaniji).
Dakle, postoje svi uslovi da se ovaj plan sprovede u delo na podjednako zadovoljstvo (ili nezadovoljstvo) i jedne i druge strane.
Tako se ne bi desilo da jedna strana dobije sve, a druga ništa.
Postoje i mehanizmi pritiska na matične države koje su direktno zainteresovane za ovo da izvrše svoj deo obaveza jer i Albanija i Srbija još nisu članice EU, a žele da budu.
Mogao bih o ovoj temi da pričam još dugo, ali mislim da je ovo sasvim dovoljno za početak.
Mišljenja sam i da će MZ i možda čak UN u narednim danima ili mesecima izaći čak i sa predlogom sličnom ovom pošto su pregovori o statusu KiM propali.
Jedino čega se bojim je da će predlog o podeli KiM biti modifikovan tako da se Albancima nudi daleko više od "mojih" 51% teritorije.
Živi bili pa videli...

Početak

Pošto ovo još nisam radio do sada, mislim na javno objavljivanje svojih razmišljanja, a odlučio sam da to ipak uradim, pretpostavljam da će početak izgledati traljav i nedefinisan. Nadam se da ću vremenom steći potrebno iskustvo i na taj način uobličiti ovaj dnevnik.
Namerno ne koristim reč "blog" jer iako još uvek ne postoji adekvatna reč na srpskom jeziku, smatram da je upotreba engleskih izraza za sve i svašta, pa čak i za one stvari za koje postoji naš izraz, loše rešenje. Pri tome naročito mislim na izraze "download-ovanje", "sejvovanje" i slične umotvorine.
Do sada sam svoje misli zapisivao i čuvao "samo za sebe", ali sam u brojnim razgovorima sa svojim poznanicima, prijateljima, kolegama, pa čak i forumašima na nekim od brojnih foruma na kojima sam učestvovao, zaključio kako je većina mojih stavova "drugačija" od većine, a opet da različitost ne proizilazi iz nekog ekstremnog pristupa ili radikalizma, već iz činjenice da posedujem neki osećaj za realnost koji je drugačiji od ostalih.
E, sada će se neko ko sve ovo pročita, ako se uopšte nađe takav, zapitati "pa dobro, šta je to što me izdvaja od ostalih, da bi nekome bilo zanimljivo da to čita ili eventulano komentariše..."

Kao prvo i najvažnije, ja nemam pojma da li će moji tekstovi uopšte nekome biti zanimljivi. Međutim, jedan moj prijatelj koji me poznaje već desetak godina mi je rekao nešto ovako (parafraziram): "Čoveče, ti si toliko stvari na neki način predvideo, toliko si puta bio u pravu da se ponekad pitam jesi li ti neki vidovnjak. Počni da zapisuješ svoje misli i stavove kako bi još neko bio svedok svega toga. Ja sada kada nekome ispričam kako si ti pre toliko i toliko godina rekao da će se ovo ili ono desiti, niko mi ne veruje. Naravno, da mi ne veruje kada to ne mogu dokazati..."
Upravo ovo je i bio razlog da započnem ovaj projekat. Da neko svedočanstvo o mojim mislima, idejama, stavovima postoji negde zapisano, kako bi se (ukoliko se pokaže da i dalje imam taj "dar") jednog dana moga pozvati na te reči i rečenice i možda dokazati da sam bio u pravu.

Naravno, ovo nije reklama za "agenciju za proricanje budućnosti" niti ja verujem u te mogućnosti, kao što ne verujem u bilo šta paranormalno. Moguće je da će se pokazati da sve što napišem neće imati nikakvu vrednost niti će se išta od onoga što napišem desiti, ali postoji jedna narodna poslovica koja otprilike kaže: "Ko zna za šta je to dobro..."
Eto toliko za ovaj put...